ljubi me po secanju
Dojadilo mi je vise da bacam hleb koji sama ne mogu da pojedem. Jeste, prave one male vekne, ali i one su , izgleda, za dvoje...
Ako nemas psa, a sedis sama u parku, svi te gledaju kao kretena.
Cak i kad setam ulicom kao uzurbano, sa telefonom u ruci, cini mi se da mi na celu pise da foliram i da sam sama.
Ne kupuje mi se karta za bioskop za jednog. Ne sedi mi se u kaficu kad sam sama. Ne zelim da opterecujem druge ljude svojom samocom...
A ti setas po mom stanu... Vidm te cesto…stojs na prozoru, pravis kafu, cujem kuckanje po tastaturi…
Ja spavam samo na jednoj strani kreveta…
I pokusavam da budem srecna.
Tetoviranje mastom
Ne cujem svoje srce.
On ceka bebu.
Sve ce to, o mila moja, prekriti ruzmarin, snegovi i sas...
Ostavila sam kuci sve fotografije.
Sve sitnice sto sam dobila od tebe.
Moje svastare.
Diskove.
Pisma.
Knjige.
Sve sto mi je nekad bilo vazno.
Nema vise niceg sto bi me vratilo.
Kako se, ono, brisu uspomene?
zum, zum
Gledam na TV-u prilog o tome kako danasnja deca ne znaju da se igraju. Ili se igraju pogresnih igara. Snimaju devojcicu kako prica da ne zna da preskace vijacu. I njenu mamu koja se tome iscudjava. Verovatno misli kako su neodgovorni svi ti vaspitaci koji njeno dete nisu naucili kako se treba igrati.
Vise puta sam ulazila u raspravu o tome kako kradu deci pravo da budu deca...ali, zavrsavalo se zakljuckom da je to nekako laksa varijanta za mame. Das pare, dete ti mirno, uci i socijalizuje se. I svi srecni.
Ja sam nekako vise za onu baba-deda varijantu, ali me poklopise da ni babe nisu vise sto su nekad bile...sad imaju svoj zivot...kaze Ceca da njena svekrva ide svaki dan da tapse u publici...jos je za to I placaju…po emisiji I gostovanju. Tako da ona provede pola dana spremajuci se, tri sata na snimanju I ostatak dana loveci po TV-u u kojoj emisiji ju je kamerman zakacio…
Vremena se menjaju. Eto ja sam imala tu srecu da odrastem na selu. Da imam puno dece sa kojom cu se igrati. I socijalizovali smo se vrlo lako. I svi smo ispali pametni…iako nismo naucili engleski u petoj godini nego u tek petom razredu.
A bilo je tu svakakvih igara…pored standardnih jure I zmurke, mnogo smo voleli “igre bez granica”…Car je bila u tome sto smo se snalazili kako smo znali I smisljali svaki dan drugaciju takmicarsku igru…I svako je svaki dan bio druga zemlja…tako smo I naucili drzave I njihove glavne gradove…
Nismo imali para za bazen. Ali smo obozavali letnje vrucine. Secam se da smo punili balone vode I ostavljali ih na suncu da se ugreju. A onda- u podne, kad je najveca zega - prskanje! Posle smo naravno, punili te balone hladnom vodom...i sve tako dok svi ne budemo mokri skroz. Pa na ambar na suncanje.
Smesno je to sto su svi kucni ljubimci u ulici bili vencani...Macke sa psima...Psi sa ribicama...Uglavnom, postojao je obred koji smo svi postovali i redovno nasim ljubimcima kumovali.
Koliko smo samo koliba napravili i koliko bunkera pretrazili... Koliko smo flasa sa porukama i blagom zakopali po poljima.
Secam se kako smo leti svi bili iseceni po rukama. Trcali smo izmedju kukuruza sve dokle su seljaci posejali...start - pocetak njive, cilj - pocetak suncokreta. Ali ne smes da izadjes iz tvoje trake...Nije valjalo kad komsije zaseju kukuruz gusto...onda je peklo i po licu i nogama...
Kad stigne jesen, kad se kukuruz obere i tuluzina posece stavljali su po njivama snopove osusene suske i cuvali za stoku za zimu. Izgledalo je kao vigvam...pa smo se zaludeli Indijancima i Kaubojcima. Pravili smo neuspele lukove i strele, a onda su na kraju i Indijanci imali pistolje…jer je tako bilo fer. Pobednika nije bilo...svi smo zavrsavali sa vaskama jer su se i one kad zahladi zavlacile pod te iste vigvame.
Kafic smo drzali u supi kod komsije, ali tu se samo pilo...nismo se nikada mogli dogovoriti ko ce biti kuvar...ovako su se gosti i konbari non-stop vrteli u krug.
Zanimljivo je bilo kada su kopali kanalizaciju...rovovi na sve strane...Odrasli poludeli-ne mogu da pridju dvoristima dok ne izgrade prelaz. Uskoro se ispred svacije kuce pojavilo ogromno slikarsko betonsko platno idealno za iscrtavanje skolice. Bio je car onaj ko je mao belu kredu...a po kraju smo skupljali sve crvene crepove i zute cigle...Na svakom prelazu smo svaki dan crtali. Inspirisani Snorkijevcima, Strumfovima, Mecama dobricima osmislili smo svoje likove...i tako je nastao Pecurkograd. Sve do prve kise, pa onda ispocetka...Sve da bude sareno, veselo i samo nama jasno. Onako kakvo bi trebalo da bude svacije detinjstvo.
Klik
Klik.
Stojim u hodniku i pritiskam prekidac. Obicno je bilo tako...ispratim te, poljubimo se, sacekam minut i ugasim svetlo. Taj zvuk prizove tvoj lik na vratima...i osmeh...zato klikcem.
Ne mogu da zamislim da sa nekim zivis. Da se budis kraj nekog. Da volis nekog drugog. Da sa njom imas nesto sto mi nikad nismo imali.
Srecan sam. Volim je. Slavim godisnjicu. Planiram letovanje. Planiram zivot.
Zaboravio sam te. Ne interesuje me da li si dobro. Necu da te zovem. Necu da ti cestitam rodjendan. Necu da moju i njenu vezu zbog tebe ni jednog jedinog sekunda dovedem u pitanje. Necu da ti saljem e mail, sms. Da pitam nekog za tebe.
Sad sam napokon dobro. Zahvaljujuci njoj. Ona me je vratila u zivot.
Ko si ti posle toliko vremena? Odakle ti pravo da se sada vracas? Da ocekujes bilo sta? Odakle ti smelost da se nadas?
Ona moze da me prevari i zajebe i unisti. Opet nece biti nista strasno…To sam vec preziveo sa tobom.
Nasla sam tvoje pismo iz 2004.
Klik.
Sachiel
Pokusavala sam da se setim kako se smejes. Onako, do suza, da ne mozes da se zaustavis.
Onda sam se setila kako sam te farbala u crno. Kolor samponom, naravno. Da se ne vide sede.
Setila sam se i svih onih knjiga kod baba Ruze. I kako svetli ona pec dok spavamo. I kako si svaki put kada je zima otisao prvo tamo da upalis tu pec da se soba zagreje, pa tek onda dosao po mene.
Zapitala sam se sta je sa Beki. Verovatno je postala grozan pas. Naporna je ona i zahtevna. A takve niko ne voli.
U to vreme pio si bambus. Ne znam sta danas pijes. Verovatno ne pijes. Otreznili smo se.
I ona motka od drveta pored klupe je sada stablo ogromno….tu sada sede neki novi parovi.
Dugo mi je trebalo da se odviknem da kupujem stvari za tebe…sad samo ponekad znam sta bi ti dobro stajalo, ali ne znam da li bi se to I tebi svidjalo.
Mama htela da baci stare flasice istrosenih parfema. Renato Balestra, Nautilus, Hugo Boss, Pi. Rekoh, neka stoje za ukras u kupatilu. Cudno je to kako miris moze da ti vrati osecanja.
Spakovala je I sve mede. Kaze da sacuva za unucice da se ne prljaju... Malo mi je falilo da joj kazem da ako moja deca budu spala na to da se igraju mojim igrackama mogu komotno da se ubijem. Precutah. Lepe su to mede i lepe uspomene.
Setim te se kad si dosao iz Madjarske sa onim narandzastim naocarima u maskiranoj majici...i kako si tetovirao vuka na Adi i kada smo nasli Misica. Ludo mace, umrlo je ove godine. Rodila je dva maceta. Cicu i Cileta. Cica je uginula, ostao je samo Cile. Tako je sam, nikakav dobio novo ime Sirotankovic.
Ironicno, stari moj.
Dobro je, dobro je...
Nervira me sto toliko mislim na tebe…U svakom si mom danu i u svakom snu…Izludjuje. Jer varam. Glavom i srcem. Ponovo. Pokusavam da se setim kako sam ranije funkcionisala…kako nisam mislila? Kako sam zaboravila da te volim?
Rekla sam da vise necu da pisem o tebi.… jer ti si samo secanje na ljubav i ovo sto osecam nije ono u sta sam sebe ubedila…Plasim se. Vise ne ocekujem da mi se ti javis… znam da neces. Neka, budi cist pred Bogom, sobom i njom. Ocekujem da mi drugi jave…
I krivo mi je. Boli me. Eto i da napisem. Jeste, mnogo me boli. Ne komuniciras sa mnom. Ne interesuje te da li sam dobro. Da li sam srecna. Nisi mi cestitao rodjendan. Banalne stvari.
I da budem potpuno iskrena, ne boli to sto ti nisi, vec sto ja tebi jesam…I sto uvek hocu.
Kako meni da ne bude stalo do tebe? Kako?
Moja je greska. Priznajem. I za to sto sam te varala i ostavila, a i za ovo sad. Sto sam bila glupa da ne pokusam. Sto sam cekala tebe da mi oprostis, dodjes i kazes: “Sta se bre zajebavamo, pa mi se volimo….?”
Nisam smela. Posle svega sto sam ti uradila nisam smela da budem toliko bezobrazna da trazim jos…
Ni sada ne smem…otkud meni pravo da se igram sada kada si ti srecan?
I zato cu cutati. Navika je cudo. Valjda cu se i ja navici jednog dana bez tebe.
Happy end.
Saznala sam to da zivi sa verenicom svog najboljeg druga sa njegovim andjelima na vratu.
Drzeci se za nas krst. i ne znam ni sta sam osecala. Zanemela sam, a u telo se uselio osecaj straha…sad ga nocu sanjam, a na javi razmisljam samo o njemu.
Ne znam ni sta bih mu rekla. Mene ipak ceka veca kazna, uradila sam goru stvar.
Kaze, sad znam kako ti je bilo i krivo mi je sto sam te osudjivao.
Da li sam ja uopste bila svesna sta radim? Ne. Ja sam samo cekala da stvari dodju na svoje, da on smogne snage da mi oprosti i da vratimo vreme da sve bude po starom. Nikada nisam prestala da ga volim. Trebalo je da mu to kazem. Da pokusam bar. Ovako, prepustila sam njemu da se bori za osobu koja ga je prevarila, ostavila i ostarmotila.
Jeste, krivo mi je. Osecanje da za mene nije smeo da uradi nista…a zbog nje je prevario svog najboljeg druga, posvadjao se sa celim svetom, odselio se od babe i dede, ostavio sve one sa kojima je sebe gradio dvadeset godina…
Kaze, pa sigurno je volim, kada sam sve to uradio.
Pa, sigurno je volis kada si sve TO uradio.
Ne moze da prica. Ne moze da salje poruke. Ni e mailove. Neka, neka ne radi nista sto ja jesam I sto za njega uvek bih.
Ma, budi mi srecan.
Odavno ja ne mogu da vratim vreme.
I cisto su mi jasne sve stvari i osecanja.
Samo prokletom srcu ne mogu da objasnim. Kako se brise? Kako prestajes da se nadas? Kada shvatis da nema Happy end-a?
Ko je moju sudbinu ovako zakompilkovao? Kome li je bilo tako dosadno?
Fantasticna cetvorka
Volim ove Grke nevidjeno. Ponekad pomislim da ih neko iz firme ponekad I namerno podmiti kako bi nam blokirali sistem dva, tri sata….steta sto je nas IT manager ustanovio da u to vreme su svi na facebook-u, pa ga je ukinuo…firma ocajna…iz dosade svi rade.
Podsecam sebe ponekad na Dzordziju iz “Dead like me”…nevesto foliram moju zauzetost na poslu. A svi ostali su takvi profesionalci…gledjuci ih, covek pomisli razbijaju se, a na stampacu kamara odstampanih knjiga, recepata I da ne pominjem cega jos…
Retko kad izlazim sa koleginicama sa posla. Muka mi je sto ih gledam svaki dan po osam sati I zaista privatne minute cuvam za neke druge ljude, one koje sam ja sama birala, a ne ove koji su mi namenuti. Jedna Lala totalno nezainteresovana za svet oko sebe (da je Kerol ziveo u ovom vremenu, napisao bi Alisu u zemlji cuda po uzoru na nju), jedna neuroticna baba-devojka, obavezna napucana sponzorusa I ja.
Ponekad dodje vikend I kada se mora izaci sa njima…da se ispostuju dobavljaci. Klopa I pice besplatni, dovoljan razlog da se promuvam po gradu. I tako, igrom slucaja ipak izlazimo zajedno. Mesta nam biraju drugi ljudi, a mi na osnovu vaznosti kompanije dobijamo rezervisane stolove I nazdravljanja I osmehe. I mi se smeskamo I ludo provodimo. Zanimljivo je posmatrati te ljude kakav preobrazaj dozive samo kada odelo zamene farmerkama…a alkohol ucini svoje…od ustogljenih snobova napravi I donekle zabavnog coveka.
Alisi ni najzesci kokteli ne pomazu. Ponekad sam I ljubomorna kako ona moze iz svega da se iskljuci…pretplatila se na off dugme. Ili su sve Sremice rodjene takve? Ko zna? Eto tako cuti I figurira…kad joj kazu da radi ona radi, kad joj kazu da ide na zurku ona ide, kad je problem sa dozvolama, njen tata spase firmu…I tako nadje svako svoje mesto pod suncem…
Baba-devojka je cesto u farmerkama…ali kod nje preobrazaj ide malo teze. Nekako je uvek “prenaglasen”. Ne bih da zvucim grozno, svi cemo mi jednog dana biti u njenim godinama, ali cu se sigurno oblaciti I ponasati u skladu sa tim…ona valjda I nije svesna da svo to forsiranje mode, konstantna informisanost kojekakvim glupostima koje su sada “in”, setanje po soping centrima, kilometri istrcani po najskupljim teretanama I prisustvovanje znacajnim dogadjajima, koji se zaborave vec sledeceg dana, imaju kontra efekat…kada se o tome prica neprekidno.
Sponzorusa me iznova odusevljava…ona za razliku od Alise ne propusti ni jedan detalj…ko je dosao kojim automobilom, ko se razveo, ko je vlasnik koje firme, koji sat nosi, sta pije…kolicina nepotrebnih informacija koju arhivira u svom mozgu je ravna nasem kompanijskom serveru.Zato valjda baguje kad pocnu teme o knjigama, muzejima, muzici koja nije narodna, osnovnom znanju iz srednje skole…sta ce nam to, dok ima fudbalera?…onih propalih, naravno. Samo sto ne shvata da su oni bili slavni pre mnogo godina I da su ih vec iscedile neke slicne njoj…Nema neku platu, ali ima malu parfimeriju u svom kupatilu…Eto, svaki put kada ide na rucak sa nekim tatinim starim drugarom on joj kupi parfem…ponekad I neku haljinu, ogrlicu, zavisi gde I sa kim ide, a najcesce svi salju cvece na adresu kompanije…
Ova cetvrta je najgora…jer se probudi ujutru I shvati da je svoje selo zamenila jednim nepoznatim gradom. Da zivot provodi sa nekim stranim ljudima. Izlazi na mesta koja ne voli. Zaboravlja rodjendane. Ne salje poruke ljudima koje voli u trenucima slabosti.
Za razliku od ostalih, ona se vise I ne trudi da slaze samu sebe. Da bar pokusa da napravi da joj je do necega stalo. Prazna je. Sa rupom u srcu i mozgu. Jednostavno samo postoji.
Svako ima svoju Marinu...
Kaze Bixy, pusti...ne kvari ono sto sada imas.
To je i onako sve proslo. Ako krenes, neces moci da se vratis. Zeznuces ono sto sad imas, a i to staro...zeznuces uspomene...a nista drugo neces promeniti.
I posle deset godina osecaj ti je isti. I kad budes setala decu sa muzem i njega budes videla, opet ce biti isto...presece stomak, noge se oduzmu...tako to ide...nasmejes se i krenes dalje...
To je zivot. To ti je sudbina. Da je trebalo da se desi i da se pomirite, do sada bi se vec desilo...
Zivot su ti sobe...rece devojka u seriji House...i sa kim se zadesis u tim sobama, to je ono sto imas...ne mozes birati redove soba, niti osobe u tim sobama...tvoje je da nadjes nacin da se snadjes sa svakim...
Moje je da nadjem nacin da poklopim ovo vreme sa tobom u sobi...i sve bih srusila. Pa neka i ne bude isto. I zato necu prestati da pokusavam.
Na moj nacin....danas posaljem mail...ti me oduvas...neka, pojavila sam se u tvom zivotu...moja virtuelna soba...na to Bog nije racunao.
